Nadnica
Jednom davno, davno, živela jedna seljančica. Nije to bila obična seljančica, već je bila jako sirota, i nije imala dukata za novu odeću, niti snova o princu, već je pocepanih haljina okopavala tuđe bašte, za malo hrane i vode, i ponekad koje parče drveta za ogrev. A kroz procepe na haljini, svi ostali radnici su sa uzdasima posmatrali njeno bakarno meso koje je i pored njene sirotinje mirišalo na irise, a njeno znojem okupano čelo bacalo je senku na propupale grudi koje su buktele u mlohavom povezu haljine. Pa ipak, poštujući njenu čednost, jer nikad s muškarcem bila nije, ostali nadničari su je ostavljali na miru, nadajući se da će jednog dana odabrati baš njih među ostalim pijanim seljacima koji bi se međusobno prepirali noćima u baraci kraj ognjišta kome je koja bolje pušila…
Jednoga dana dok je sunce sijalo kao kakav sač pod kojim se krompirići prže i mirišu, a Radojki, jer to bejaše ime one lepotice iz davnih vremena, skliznu kaplja znoja niz čelo, preko napućenih crvenih usana blago razmaknutih u uzdahu umornom, pa niz meki vrat tako privlačan za prljave, grube muške radničke šake, ogrubele od motike i krivolova, ostavljajući svetliji trag na preplanuloj koži. Baš tada, u gazde njena bio jedan monah iz reda Saint Baćkusa, i pijući hladno vino u senci čadora pod kojim on i gazda ležahu, primeti tu jednu kaplju i oseti da njegov davno umrli nagon se budi, pitajući se kako i otkud, pogladi mekom neradničkom rukom ćelavu glavu i namesti one tri duge crne masne dlake preko uveta, pročačka ga malo, a onda opet nehajno zaviri pod mantiju, gde se gojazna telesina bahato opustila, i shvati da ne može da vidi onog kojeg je osetio, od stomaka punog piva i vina sa najboljih imanja u okolini.
Upita on gazda Grkog, koji je imao velike brke za svoju visinu, i mogao brcima jaja da počeše, ali samo dok je ležao na tvrdoj zemlji, kad ustane supštala su se niže, ko li je ta mlada deva nevinog lika i ljupke prilike, koja se tako vredno drži, i veliku bi pomoć pružila tako jedra sestrama u manastiru gde grašak treba trebiti, i kokoškama gurati prst u dupe da se vidi hoće li skoro jaje koja sneti. gazda poznade nameru mu, pa spustivši levi brk na jedno posebno od znoja mu svrabljivo mesto, i meškoljeći se leno, odgovori kako je Radojka sirotica bez igde ikoga, i ako bi je crkva sebi uzela, niko se sudu žalio ne bi, niti ih tužio za zlostavljanje il’ kidnapovanje. kako mu reče, tako i bi. Uveče, dok je velika crvena napaljena bradavica sunca nečujno padala ka vlažnom jeziku najviših planina čiji snežni vrhovi su stremili ka nebu poput kaluđerske namere o čestitisti, Radojku tri para grubih ruku dohvatiše za noge i ruke i baciše je na zemlju, pritiskoše, obališe, pocepaše haljine, ona zavrišta, ali niko je ne ču, ili se ne okrenu, ili ne mari. Staviše joj tešpke bukagije i okovaše noge i ruke, a ona od straha popusti mehurom, i neko od onih se zgađen odmaknu, a ona ostade da leži u toplom i muqavom blatu suve oranice i sopstvene mokraće koja joj je topla onako curila niz nogu u mrak.
Nastaviće se…
Autor: Izvorinko Lijepkokot
